Zvonimir Zvonko Matutinović

KAKO SE VODI KOŠARKA

  Zvonko (Zvonimir) Jakova Matutinović, rođen je i sve vreme živi u Srbiji. Voli da kaže da je 50 godina u njoj vaspitan u notornom jednoumlju, te sve ono što u ovoj knjizi po mišljenju čitaocima nije dobro, posledica je takvog vaspitanja.

  Proputovao je Evropu i Svet, te sve ono što je dobro u njegovim razmišljanjima posledica je, dobrim delom, i tih okolnosti.

  Kao autor želeo je da nam istakne da ova knjiga sama po sebi i o njemu kao autoru najrečitije govori, kako će to biti i sa narednim njegovim knjigama o košarci, a što se tiče društvenih priznanja za svoj rad u košarci, kojih nema, da je najvrednije to što ih nije dobijao tokom duge vladavine jednoumlja.

  Komentari iz knjige "Kako se vodi košarka"(izdate juna 1998.godine):

  Neko me je već pitao o tome šta me je nagnalo da se odlučim da sednem i napišem knjigu pod naslovom "Kako se vodi košarka".

  Siguran sam, međutim, da će svaki čitalac razumeti kada mu kažem da sam potpuno svestan toga da o tame kako se vodi košarka, ako se misli na ono vođenje košarkaške utakmice sa klupe za rezervne igrače, pored košarkaškog igrališta, da bi takvu knjigu trebalo da pišu oni koji su bar 10, 20 ili 30 godina to činili pa ostvarili 500 ili 900 ili 1000 pobeda na košarkaškim utakmicama, sa svojim timovima, dakle, ljudi kao što su Pat Rajli, Fil Džekson, Rudi Tomjanović, u svetu poznati treneri iz NBA lige, ili kod nas prif. Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Svetislav Pešić, Boža Maljković. . .

  Ovde se, u ovoj knjizi, govori i o takvom vođenju, ali "i šire", kako se to kaže u domaćem socijalističkom političkom žargonu. . .

. . . To su te značajne promene u našem vrhunskom sportu: vladajuća politička partija je svoje ljude "pravilno raspodelila" tamo gde brzo može da ubere plodove svog naprasnog altruizma - sportske rezultate koji će pomoći širenju i negovanju ugleda države Jugoslavije, vladajućeg poretka i vladajuće oligarhije, koja je sva u redovima vladajuće partije.

  To što u tim poduhvatima ima nereda, nedopustive improvizacije, zahteva za uspesima po svaku cenu, nedostatka minimuma morala, švercerskog shvatanja sporta (švercer je onaj koji ulaže veoma malo, često od tuge muke i znoja, od tuđih sredstava, a dobija nezasluženo mnogo), to za nove i druge čelnike jugoslovenskog sporta nije kamen spoticanja, niti bilo kakva ozbiljna prepreka. . .

. . . Sporta i igara dajte narodu i on će na sve zaboraviti - govorili su i činili imperatori Starog Rima vekovima.

  To je ono što su iz istorije komunisti i njihovi naslednici naučili, zar ne? . . .

  "Vrednost knjige zavisi od nje same, a ne od hijerarhijskog položaja njenog tvorca".

  "Svakom kritičkom mišljenju, ako je ono istinito i nadahnuto treba dopustiti da se izrazi, bez opasnosti da će biti ugušeno ili pogrešno protumačeno".

  "Ono što nismo u stanju godinama da imenujemo, najednom zablista pred našim očima".

  "Ova knjiga podseća čitaoca na to kako jedna knjiga može i mora svestrano da informiše... i da podseća da mostovi koje gradi sport traju duže od ostalih, da vrhunski sport podrazumeva najviše odricanja u najlepšem periodu života, da podrazumeva izuzetno razvijene intelektualne sposobnosti... visoki stepen moralnih karakteristika... da se s pravom svaki od košarkaša postavlja kao slobodan čovek u izrazu, u mišljenju i načinu ponašanja... a da će vreme pregaziti one koji toga nisu svesni a takvim sportistima se kao lakomisleni upravljači nameću".

  "Ova knjiga podseća na super atraktivni duel između američke i evropske košarke, koji predstoji početkom 21. veka, u kojem bi jugoslovenska košarka mogla biti jedna od kreatora nove, lepše i maštovitije svetske košarke".